opstina gornji milanovac

Милановац некад и сад



Горњи Милановац је административни, економски и политички центар истоимене општине површине од 836 квадратних километара. Ово, релативно младо градско насеље у југозападној Шумадији, смештено је на долинским странама реке Деспотовице у висинском појасу од 305 до 390 метара надморске висине.


Историја "најмлађе окружне вароши у Србији" почиње знатно пре њеног званичног оснивања 1853. године. Још у првим годинама Милошеве владавине уместо порушеног Рудника ново нахијско, а касније и окружно средиште овог дела Србије постала је малена Брусница. У њој је временом основан Суд, затим подигнута црква, установљен сточни вашар, отварани дућани, зидане механе и приватне куће. Ипак неповољна конфигурација терена, тј. стрма брда која су окруживала Брусницу веома брзо су постала непремостива препрека за било какав даљи напредак и развој. Услед недостатка простора 1839. године на предлог тадашњег окружног начелника Вула Вукомановића покренута је иницијатива о премештању вароши на нову и подеснију локацију.


Између три могућа, изабран је 1851. године простор "Дивљег поља" на десној обали реке Деспотовице за место где ће се изградити потпуно ново насеље. Дивље поље се налазило у атару Бруснице и представљало је раскрсницу путева према Чачку, Крагујевцу и Ваљеву. Пре подизања нове вароши ту се налазио стари турски хан и једна воденица.


Кнез Александар Карађорђевић је 5. јануара 1853. године издао указ по коме се варош Брусница премешта на већ утврђену локацију, као и да новоосновано насеље понесе назив Деспотовица.


За насељавање Деспотовице владало је велико интересовање и изван Рудничког округа. После само три године од оснивања место је личило на прави град, у коме је своје место нашло 46 дућана и 19 механа, што је за око 500 становника био импозантан број. Централно место на просторном тргу заузимала је зграда Окружног начелства, данас најстарија јавна грађевина у Горњем Милановцу, чија изградња је започета 22. октобра 1853. године. И док се некадашње Дивље поље убрзано градило, Брусница је отпочела лагано умирање. У њој је још пркосила само црква Св. Николе, чувајући сећање на минула времена.



Само шест година од оснивања Деспотовице кнез Милош је 3. априла 1859. године донео указ о промени назива града. Ново име насеље је добило по кнежевом полубрату војводи Милану. Како је већ постојао Милановац на Дунаву (бивши Пореч), који је носио име по Милошевом сину, Деспотовица је названа Горњи Милановац јер се налазила на већој надморској висини.


Нова варош брзо је напредовала. Њен изглед мењао се из године у годину. Још 1857. године пресељена је основна, а 1858. почела је рад женска школа. Оснивањем поште 1853, затим читаонице 1860, завршетком цркве св. Тројице 1862, отварањем опште болнице 1864. и оснивањем дворазредне гимназије 1879. Горњи Милановац је врло брзо постао, за ондашње прилике, напредна и угледна средина. Године 1875. почело је калдрмисање улица. Развој привреде, посебно занатства и трговине био је све очигледнији, па је 1888. основана и штедионица.


За време владавине краља Милана Обреновића 1885. саграђено је шест ниских павиљона за потребе месног Гарнизона у коме је био стациониран на далеко чувени Х Таковски пешадијски пук. Почетком 1910. године командир једне чете таковског пука био је принц Ђорђе Карађорђевић.


У првој штампарији у овом делу Србије, 1890. почео је да излази лист "Таково", а три године касније и "Рудничанин", у време када се мало која варош могла подичити својим новинама.


Према попису из 1862. град је имао 772 житеља, тринаест година касније 1084, а на почетку XX века већ 2 700 душа. Невелик по броју становника, остао је упамћен као лепо градско насеље са дивном околином. Дивећи се његовом изгледу Јован Цвијић га је назвао "белим лабудом на зеленом језеру."


За четврт века, од 1880. до 1906. године овде су рођене, расле и похађале прве разреде школе личности као што су Урош Петровић, Миодраг Ибровац, Милан Ђорђевић, браћа Настасијевић, Драгиша Васић и Миодраг Јаковљевић. Нешто раније 1866. у Горњем Милановцу родила се Драга, ћерка Панте и унука Николе Милићевића Луњевице, будућа српска краљица и последња владарка династије Обреновић.


Коначно, прича о Милановцу била би непотпуна ако не би поменули да је 1911. основан фудбалски клуб Таково, који ове године слави век постојања. Прва половина ХХ века донела је граду многа искушења. Грађанство је масовно страдало, а само место је претрпело велика разарања. У време познате Колубарско-сувоборске битке 1914. године у Горњем Милановцу, тачније у згради Окружног начелства налазио се штаб команданта Прве армије генерала Живојина Мишића. Управо одатле 3. децембра славни српски војсковођа донео је одлуку о одпочињању Рудничке офанзиве, што је значило почетак ослобађања Србије од многоструко јачег и бројнијег непријатеља. У част великог тријумфа српски краљ доделио је Мишићу чин војводе, а варош милановачка титулу почасног грађанина. После шестогодишњег ратовања Горњи Милановац пружао је слику пустоши и привредног мртвила. Ипак, модернизација града настављена је и у том периоду. Пруга чија изградња је започета 1912, упркос ратном рушењу завршена је 1922. Тиме су се стекли услови за бржи привредни развој града и читаве регије. Захваљујући железници извозило се све више пољопривредних производа. Јачање трговачког капитала омогућиће и оснивање две фабрике бомбоне и чоколаде, "Рудника" 1922. и "Такова" 1937. године. Захваљујући електрификацији започетој 1921, шест година касније инсталиран је у болници рентген, а од 1928. гледају се прве биоскопске представе. Разоран земљотрес који је маја месеца 1927. погодио рудничко-таковски крај озбиљно је оштетио град, нарочито Цркву св. Тројице. Тридесетих година турску калдрму на улицама заменила је камена коцка. Главна пијаца налазила се на тргу кнеза Михаила, а око ње су се пружале занатске и услужне радње. Поред железнице везу са спољним светом представљала је и свакодневна аутобуска линија са Крагујевцом.



По завршетку Првог светског рата, милановачка гимназија не само да се нашла на новом почетку већ је за нешто више од две деценије залагањем читаве средине постала веома напредна и угледна установа. Услови као што је статус пуне осморазредне школе, или проширена и обновљена зграда 1939. године, савремена учила, стручан наставни кадар и што је најважније сталан раст број ђака, стварали су могућности за још већа достигнућа. Заједно са црквом Гимназија је несумњиво представљала средиште културних и духовни дешавања окупљајући око себе велики број житеља, нарочито младих.


У међуратном периоду број становника Горњег Милановца није прелазио цифру од 3 000. Два хотела, велики број кафана, два градска парка и околна излетишта гарантовала су спокојан и миран живот.


У Другом светском рату град на Деспотовици је, захваљујући заједничкој партизанско-четничкој акцији, 28. септембра 1941. године постао једна од првих слободних територија у поробљеној Европи. Да би се осветили за овај догађај немачке окупационе снаге 15. октобра бомбардовале су и запалиле Горњи Милановац. Том приликом изгорело је 90% јавних и приватних зграда, што представља највеће разарање у историји ове вароши. Велики број људи је ухапшен и одведен у Крагујевац где је већина њих стрељана.


Обнова града је започела одмах после ослобођења 1944. године. Десет и више година Милановчани су изгубили у чишћењу рушевина, обнови и подизању најскромнијих стамбених комуналних и школских објеката. О размерама ратне катастрофе најбоље говори податак да се централни и најлепши део града није могао обновити, па је на том месту подигнут парк.



И у тако отежаним условима, стварани су услови за формирање једног новог, савременог и изузетно привредно јаког центра какав ће Горњи Милановац постати током осме и девете деценије ХХ века. Сопственом памећу и мудрошћу пажљиво су бирани профитабилни производни програми, конкурентни не само на домаћем, већ и иностраном тржишту. Ницала су нова предузећа попут ПИК "Такова", "Типопластике", МК "Рудника", "Звезде", "ФАД-а", "Металца", "Градитеља"... Ипак, заштитни знак ове средине биле су без сумње "Дечје новине". О динамичном развоју града сведочи и петоструко увећање становника којих је 1961. било 4 492, а тридесет година касније 22 432.


Током последње две деценије упркос свеопштом кризом изазваном распадом земље, ратом, санкцијама и последицама лоше транзиције, долази до делимичне стагнације али не и до потпуног урушавања свих привредних ресурса. Са изграђеном модерном инфраструктуром као што су гасовод, водовод, депонија и путеви даје претпоставку савременог живота карактеристичног за ХХИ век. Оснивање Музеја рудничко-таковског краја, реновирање Зграде окружног начелства и Гимназије, изградња спортске хале, подизање споменика заслужним прецима, издавање великог броја књига, организација Међународног бијанала минијатуре и Ликовне колоније "Мина Вукомановић-Караџић", само су део великих улагања у спознају сопствене прошлости и пројекције надамо се још боље будућности.


Настао премештањем из "Бесног потока" на "Дивље поље", у почетку омеђен Ивичким и Глибића потоком, Горњи Милановац се упркос многобројним потешкоћама и великим материјалним разарањима током 158 година постојања профилисао као модеран, препознатљив и, усудићемо се рећи, пожељан град.


Александар Марушић




Повратак на: Горњи Милановац



Ћир    Lat    Eng


       
opstina gornji milanovac
 

Општина Горњи Милановац

Aдреса: Tаковска 2,

32300 Горњи Mилановац, Србија

Тел: +381 32 / 515 0050

Факс: +381 32 / 720 282

info@gornjimilanovac.rs
www.gornjimilanovac.rs

Усудити се, то је цена напретка!