opstina gornji milanovac

Знаменити Милановчани


Милан Обреновић (Брусница око 1770 – Букурешт 1810), командант, војвода и саветник Рудничке нахије


Син Обрена и Вишње Мартиновић. Имао је брата Јакова и сестру Стану. Живећи на очевом имању постао је имућан трговац, уз Николу Милићевића Луњевицу највиђенији у Рудничкој нахији. У браку са Стојом добио је сина Христофера. Свог брата по мајци Милоша 1803. доводи из Добриње у Брусницу и укључује у трговачки посао. Активно је учествовао у подизању Првог српског устанка. Заједно са Карађорђем учествује у ослобађању Рудника. Недуго затим постаје војвода Рудничке нахије. Као командант рудничке војске учествовао је у опсади Јагодине, Београда, Ужица, и боју на Мишару. Био је члан Правитељствујућег совјета. Године 1809. изабран је за посланика при руском главном штабу у Влашкој. Сукобивши се са Карађорђем заједно са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем постаје опозиција српском вожду. Половином децембра 1810, по мало изненада, умире у Букурешту. У четвртој деценији XИX века кнез Милош пренео је кости полубрата из румунске престонице на своје имање у Влашкој тачније у место Херешти. После скоро 150 година, априла месеца 1995. његови земни остаци пренети су у родну Брусницу где су уз највише државне почасти сахрањене у порти цркве светог Николе у породичној гробници најстаријих Обреновића.



Драга Обреновић (Горњи Милановац 1866 – Београд 1903), српска краљица



Рођена је у богатој породици Луњевица. Драгин отац, Пантелије Луњевица био је окружни начелник, а мајка Анђелија домаћица. Њне деда Никола Милићевић Луњевица, један је од покретача српских устанака и близак пријатељ Милоша Обреновића. Поред Драге, Анђелија и Панта су у браку имали још синове Никодија и Николу и ћерке Христину, Војку и Ану. У деветој години, Драга је послата на школовање у Београд. Основу школу је завршила у Београду, затим и "Женски завод". Ту је научила више страних језика. У то време почела се бавити писањем романа и приповедака, као и превођењем књига. Као удовица инжењера Светозара Машина. биће уредница часописа "Домаћица", а 1892. прихватила је место дворске даме у свити прогнане краљице Наталије. У њеној пратњи била је до 1897, када се враћа у Србију. Тада је већ била у блиској вези са краљем Александром која је 1900. завршена браком. Лажна трудноћа, изигравање устава, лоши политички потези краља Александра, као и краљичино фаворизовање браће Никодија и Николе припремили су јавно мнење на свргавање Обреновића. Зналац три језика, пијанисткиња, писац и преводилац, помагач књижевника и новинара, али и особа неоправдано омражена у војсци, политици, цркви и народу, окончала је живот заједно са својим супругом 29. маја 1903. године у догађају познатом као "Мајски преврат". Приликом прославе Дана општине Горњи Милановац 23. априла 2010, на месту где је некада била родна кућа Драге Обреновић, откривен је споменик са њеним ликом, рад академског вајара Небојше Савовића Неса.



Божидар Терзић (Горњи Милановац, 1867 – Београд, 1939), армијски генерал, министар војни, добротор и задужбинар


Након основне школе завршио је два разреда милановачке Гимназије, а затим је прешао у Крагујевац. Септембра 1886. ступа у Војну академију, чију ће нижу школу завршити 1889. Пет година касније, као други у рангу, успешно ће привести крају и Вишу шолу Војне академије. Стручно усавршавање наставиће у иностранству, тачније у Немачкој. Курс за ђенералштабну струку заврчио је 1900. године. У наредних дванаест година обављао је низ штабних и командних дужности. Измећу осталог, од априла 1905 до маја 1906. био је ађутант Њ. В. Краља Петра Карађорђевића. Јуна 1912. унапређен је у чин пуковника. Најзначајнији период у војничкој каријери Божидара Терзића свакако је било учешће у ослободилачким ратовима. Као командант Шумадијске дивизије И позива остварио је пресудне победе на Дренку и Рајчанском Риду које су одлучиле исход Другог балканског рата. Током прве две године светског рата са својом јединицом учествовао је у свим најважнијим операцијама српске војске. Реконструкцијом кабинета Николе Пашића 6. децембра 1915. постављен је за министра војног, и на овој дужности остаје до маја 1918. За показану способност у обављању одговорних послова унапређен је 3. јула 1916. у чин генерала. По завршетку рата као командант ИИИ армијске области учествовао је у гушењу арнаутских побуна и сузбијању бугарске пропаганде у Јужној Србији. Први пут генерал је на лични захтев пензионисан у пролеће1920. Три године касније поново је враћен у службу, добивши чин армијског генерала. Последње три године активне службе проводи на дужности команданта новоформиране В армијске области, са седиштем у Нишу. У заслужену пензију одлази 11. априла 1929. По окончању активне службе наставио је са списатељским радом, а учествовао је у припремању Инвалидског закона. Иако је провео мало времена у родном крају, гајио је према њему велику љубав и старао се за његов напредак. Био је председник и члан управног одбора Удружења Рудничана у Београду, основаног 1934. Дана 11. јуна 1938. године посетио је милановачку Гимназију и као њен некадашњи ђак директору Војиславу Максимовићу предао 275 кљига и 30 обвезница Државне ратне штете у вредности 50 000 динара. Том приликом основан је фондпод називом Задужбина мајке Јерине и сина јој Божиодара П. Терзића армијског генерала. У наредне три године из овог легата додељиване су награде за најбољи светосавски темат из области уметности говора, историје, географије и етнографијестарог рудничког округа. Истовремено, ученици који су остварили најбољи успех даривани су књигама. Поред гимназије генерал је помагао Храм Свете Тројице, а у селу Горњим Бањанима, завичају његове мајке подигао је водовод.



Светолик Стевановић (Мајдан, 1869 – Београд, 1953), геолог


Припадник је прве генерације српских геолога. У родном месту завршио је основну школу, а гимназију је похађао у Горњем Милановцу, Чачку и Крагујевцу где је матурирао 1889. Четири године касније дипломирао је Природно-математичком одсеку Филозофског факултета. По завршетку студија радио је као професор-приправник на Великој школи. Неко време провео је у Минхену ради усавршавања у области минералогије и кристалографије. Ту је 1902. одбранио докторску дисертацију. По повратку у Србију предавао је немачки у Јагодини, а затим и у Првој београдској Гимназији. Активно је учествовао у у свим ратовима Србије од 1912-1918. године. После 1922, као хонорарни наставник, предавао је минералогију са геологијом на Пољопривредном факултету као и на Вишој педагошкој школи. Године 1924. са места помоћника министра просвете је пензионисан. Скоро читав радни век провео је изван матичне струке, а да се није одвајао од науке. Успешно се бавио кристалографијом многих наших минерала и минералним водама. Објавио је укупно 36 радова, већином одлично прихваћених у свету. Најпознатија дела свакако су О неким бакарним рудама и прилог познавању цирконске групе и Прилози за минералогију Србије.



Владимир Луњевица (Луњевица, око 1872 - Горњи Милановац, 1909), књижевник


Унук једног од организатора Првог и Другог српског устанка Николе Милићевића луњевице, завршио је ниже разреде милановачке Гимназије и трговачку школу у Београду, а затим радио као општински писар Таковског среза. Успешно се окушавао у литерарном стваралаштву и уврштен је у Лексикон писаца Југославије. Штампане су му три књиге песама: Песма И (1905), Песма ИИ (1906) и Враголанка (1908), и једна књига прозе: Приповетке за младеж (1905). Његове песме, приповетке и краћи преводи са немачког објављивани су у више листова и часописа, између осталих у листу Таково који је излазио у Горњем Милановцу.



Михаило Драгићевић (Горњи Милановац, 1872 – Београд, 1927), привредник, банкар


У месту рођења свршио је основну школу и три разреда гимназије. Матурирао је у Крагујевцу, а потом је на београдској Великој школи завршио Правни факултет. Каријеру је започео још као ђак у врачарској Задрузи, да би нешто касније прешао у Државну хипотекарну банку. Године 1904. постао је директор Прометне банке. Од малог новчаног завода за веома кратко време створио је водећу београдску банку. Остао је упамћен и као покретач многобројних предузећа и привредних друштава. Током Првог светског рата боравио је у иностранству где се као члан управе Индустријске коморе Београда активно укучио у формирање нове државне заједнице. По завршетку рата изабран је 1922. године за првог председника Удружења банака, а од 1924. био је потпредседник Удружења Индустријске коморе.



Милорад Драшковић ( Полом, 1873 – Делнице, 1921), правник, политичар


Школовао се у Горњем Милановцу, Крагујевцу и Београду, где је 1894. дипломирао на Правном факултету Велике школе. У Швајцарској и Француској изучавао је млекарство и технологију производње сира. У Смедедереву је уз адвокатску праксу 1901. године организовао прву модерну фабрику сира.Био је директор Извозне банке до 1914, члан Главног одбора Самосталне радикалне странке. Током политичке каријере обављао је дужност министра народне привреде, грађевина и саобраћаја, одбране и унутрашњих дела. Потписник је споразума којим је регулисана ратна оштета Србији и Црној Гори на Конференцији мира у Паризу. Творац је Обзнане и Закона о заштити државе из 1920. и 1921. којима се забрањивао рад комуниста. Због оваквог деловања У хрватском месту Делнице убио га је управо комуниста.Алија Алијагић.



Урош Петровић (Горњи Милановац 1880 – Прокупље 1915), књижевник


Син познатог радикалског првака и блиског сарадника Николе Пашића Аврама Петровића. Као гимназијалац почео је објављивати своје радове. Завршивши Високу школу 1902. одлази у Париз на докторске студије које ће успешно завршити пет година касније дисертацијом о Хиполиту Тену као књижевном историчару XВИИ века. Након повратка у земљу постаје доцент за француску књижевност на београдском Универзитету, али га је болест приморала да веома брзо напусти службу. Приликом повлачења 1915. године већ видно слаб преминуо је у Прокупљу 5. децембра 1915. године. Као припадник Скерлићеве генерације објавио је велики број есеја, књижевних и позоришних критика, као и превода са француског језика. Био је један од сарадника чувеног Српског књижевног гласника. Постхумно, 1926. изашла је његова књига моралистичких списа под насловом "За сваки дан", са предговором Слободана Јовановића.



Драгиша Васић (Горњи Милановац, 1885 - Бања Лука, 1945), књижевник, правник, политичар

Завршивши ниже разреде гимназије у родном граду, послат је на школовање у Београд, где је, пре почетка Првог светског рата, студирао књижевност и права, и постао угледан професор и адвокат. Учествовао је у Балканским и Првом светском рату, у који је отишао са чином резервног поручника војске краљевине Србије, а вратио се са чином мајора у резерви. Двадесетих година ХХ века био је припадник и гласноговорник Републиканске странке, један од челника Српског културног клуба и уредник Српског гласа, дописни члан Српске краљевске академије, сарадник бројних часописа, аутор више књига. У време Другог светског рата био је припадник Југословенске војске у отаџбини, на Равну гору је отишао 1941. године и био један од најважнијих идеолога Равногорског покрета. Под још увек недовољно расветљеним околностима убијен је априла 1945. године. За живота "анатемисан", данас је признат као један од најзначајнијих међуратних књижевника. Објавио је следеће књиге: Карактер и менталитет једног поколења (1919), Два месеца у Југословенском Сибиру (1921), Црвене магле (1922), Утуљена кандила (1922), Витло и друге приче (1924), Деветсто трећа (1925), Утисци из Русије (1928), Приповетке (1929) и Пад са грађевине (1932).



Живорад Настасијевић (Горњи Милановац 1893 - Београд 1966), сликар


Велико интересовање и таленат за сликање и цртање показао је још у основној школи, када је са љубављу преносио на хартију слике свога завичаја. Сликарско образовање је стицао најпре у београдској Уметничко-занатској школи, коју је завршио 1911. године, а потом студирајући на Академији у Минхену, 1913. године. По избијању Првог светског рата ступио је као добровољац у ђачки батаљон Другог "гвозденог" пука Армије војводе Степе Степановића. После прележаног тифуса и опоравка у Грчкој и Африци, постављен је за ратног сликара при Врховној команди. По ослобођењу, око 1920. године породица Настасијевић се настанила у Београду, а Живорад је исте године отишао у Париз и ту студирао на академији Гранде Цхаумиер, до 1922. године. Сликао је пределе, париске и београдске мотиве, портрете, мртве природе, фигуралне, ратне, митолошке, религиозне и историјске композиције. Уз уље на платну, посебно је неговао цртеж и фреско технику. Извео је више фреско декорација у јавним здањима и црквама, од којих су нека ратом уништена (Зебрњак). Радио је илустрације књига и сценографије за опере. Био је члан многих уметничких удружења (Лада, УЛУС, Удружење ратних сликара и вајара), а са групом истомишљеника основао је 1926. године Друштво уметника Зограф. Заједно са својом браћом, Живорад се залагао да уметност народа уопште, самим тим и српска уметност, мора да носи обележја простора у којем је настала, односно да се мора ослањати на сопствено наслеђе. Његова дела то потврђују. Иако загледан у прошлост, пратио је токове савремене уметности. У прошлости је тражио неопходну изворност на којој ће српска уметност као увек изнова стварана вредност, обогатити заједничку уметничку баштину човечанства.



Момчило Настасијевић (Горњи Милановац, 1894 - Београд, 1938), књижевник



Најособенији аутор српске међуратне књижевности. У поезији, прози и драмама настојао је да оствари поетичку концепцију коју је назвао "матерња мелодија". Дипломирао је француски језик и књижевност на београдском Универзитету. Професуру је започео у Првој мушкој, затим је кратко радио у Трећој, а радни век провео је у Четвртој мушкој гимназији. Дела: збирка песама Пет лирских кругова (1932) са још два циклуса (1935) - Магновења и Одјеци; збирке приповедака Из тамног вилајета (1927) и постхумно објављена Хроника моје вароши (1938); драме Недозвани (1924), Међулушко благо (1927), Господар Младенова кћер (1931), Ђурађ Бранковић (1935), Код вечите славине (1937). Објављивао је и есеје о књижевности, позоришту, музици, као и ликовне критике.



Светомир Настасијевић (Горњи Милановац, 1902 - Београд, 1979), композитор и архитекта


Спада у најплодније српске композиторе, тематику је тражио у народном животу, предањима и историји. Његов опус се пружа од соло песама и композиција за соло инструменте, хорских песама, кантата, симфонија, до музике за оперу и балет. Из плодне сарадње са братом Момчилом, поред великог броја соло-песама и кантате Речи у камену, настале су опере Међулушко благо, Ђурађ Бранковић и Немирне душе, као и балет Живи огањ; у сарадњи са братом Славомиром - опера Први устанак. Поред тога, компоновао је и опере Срећан случај, Зачарана воденица, Антигона, и балет У долини Мораве. Његова дела доста су извођена између И и ИИ светског рата а затим 60их и 70их година ХХ века. У једном периоду био је директор Београдске опере. Бавио се и музичком критиком као сарадник београдских листова и часописа, писао есеје, био музички педагог.



Славомир Настасијевић (Горњи Милановац, 1904 - Београд, 1983), књижевник


Школовање започето у родном граду завршио је у Београду студијама класичне филологије, историје и археологије. Књижевну каријеру почео је као сарадник хумористичких листова "Ошишани јеж", "Јеж" и "Звоно", а велику наклоност публике имала су његова комедиографска остварења: Зачарани кућевласник, Женидба Павла Аламуње, Нестрпљиви наследници, а посебно Врачара Божана и Несуђени зетови. После Другог светског рата посветио се потпуно другом књижевном жанру – историјском роману: 1955. појавио се омладински роман Гвапо, а затим романи који се могу поделити у два циклуса: велике античке војсковође: Александар Македонски, Јулије Цезар, Ханибал анте портас, Карло Мартел и романи из српске историје: Деспот Стефан, Витези Кнеза Лазара, Стефан Душан, Легенда о Милошу Обилићу, Тешко побеђенима и Устанак у Зети.



др Живојин Тешић (Брђани, 1908 – Београд, 1994), академик


Врхунски стручњак пољопривредних наука, значајно једопринео развоју и унапређењу микробиологије. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију у Горњем Милановцу. Дипломирао је на пољопривредномфакултету 1932. Две године касније одбранио је докторску дисертацију. За ванредног професора изабран је 1948, а за редовног 1956. године. На месту декана Пољопривредног факултета провео је укупно три мандата. Аутор је већег броја универзитетских уџбеника, практикума и приручника, ањегов научни опус износи преко 600 библиографских јединица. За ванредног члана САНУ изабран је 1961, а за редовног 13 година касније. Током дугогодишњег педагошког и научног рада награђиван је више пута.



Божидар Петровић (Дићи, Љиг, 1922.), архитекта, универзитетски професор


Четворогодишњу основну школу завршио је у родном месту, а осмогодишњу гимназију у Горњем Милановцу. После демобилизације 1946. године, уписује архитектонски одсек на Техничком факултету у Београду, на коме дипломира 1952. године. Неколико година ради у Енергопројекту као пројектант и конструктор, а затим, од 1956. до 1987. на Архитектонском факултету, где пролази сва звања, до редовног професора. Дао је урбанистичка и архитектонска решења за више значајних цидустријских постројења и фабричких целина: Галеника у Земуну, фабрика гуме Тигар у Пироту, М. Благојевић у Смедереву, фабрика фармацеутских производа у Акри, Гана... Пројектовао је велики број објеката - стамбених зграда, школских зграда, мотела, хотела, ресторана, камп насеља, црквених и јавних објеката, у земљи и иностранству. Његова највећа особеност је професионална борба на очувању и транспоновању традиционалне српске куће у модерне моделе. У тој тежњи је пројектовао преко 50 објеката, које су приказане у књизи "Старе српске куће као градитељски подстицај - куће Боже Петровића". Написао је више реферата и стручних радова на ту тему, а своје пројекте је излагао на изложбама, између осталих и на Тријеналу светске архитектуре, Међународном салону Архитектуре у Милану (1991), Галерији САНУ у Београду и др.



Божидар Продановић (Прањани, 1923 - Београд, 2006.), академски сликар и професор на Академији ликовних уметности


Основну школу је завршио у завичајном селу, а гимназију у Горњем Милановцу и Чачку. По завршетку Другог светског рата уписао се на Академију ликовних уметности, где дипломира сликарство у класи професора Мила Милуновића и Марка Челебоновића, а графику у класи Михаила Петрова. Године 1954. похађа специјалан течај за зидно сликарство код професора Мила Милуновића, коме ће касније бити асистент, сарадник и настављач на предмету зидно сликарство - фреска и мозаик, који је тада први пут уведен на Академију. Био је професор Академије, потом Факултета ликовних уметности, од 1954. до 1986. године. За своје стваралаштво добио је више угледних признања, међу осталима и Октобарску награду Београда и Златну плакету УЛУС-а, приредио је преко 50 самосталних изложби у земљи и иностранству, његова, изузетно цењена дела налазе се у многим музејима, галеријама и приватним колекцијама, а урадио је неколико мозаика у јавним просторима Београда, Пећи, Горњег Милановца, Књажевца... Мозаике који красе холове милановачке Гимназије, на првом и на другом спрату, Божа Продановић је израдио за своју школу. Издао је неколико књига - личних записа о уметности, мапа графика и цртежа.



Александар Марушић




Повратак на: Горњи Милановац



Ћир    Lat    Eng


       
opstina gornji milanovac
 

Општина Горњи Милановац

Aдреса: Tаковска 2,

32300 Горњи Mилановац, Србија

Тел: +381 32 / 515 0050

Факс: +381 32 / 720 282

info@gornjimilanovac.rs
www.gornjimilanovac.rs

Усудити се, то је цена напретка!