Истражујући детињство књажевих потомака, Недељко Трнавац открио драму Матије Бана „Таковски устанак“ из 1865. године.
Вредна књига др Недељка Трнавца, професора у пензији Филозофског факултета у Београду, „Обреновићи – детињство и образовање“, појавиће из штампе за који дан, уочи обележавања два века од Милошеве буне.
Она осветљава оно што ниједна досад није – детињство и младост припадника династије, као и поро-дица у најужем сродству са њом, Луњевица и Вукомановић. Извори за ову књигу нису били истори-чари и фељтонисти, већ прашином покривени архивски дењци и мало познати дневнички и мемоарски спи-си: „Дневник“ Анке Обреновић, „Моје успомене“ краљице Наталије, „Писма“ Милошеве кћери Петри-је, „Жизниописанија моја“ књажевог берберина Нићифора Нинковића, потом писане оставштине Жујо-вића, Младена и Јована, Јоакима Вујића, „Успомене“ писара Аврама Петровића, записана сећања лекара Куниберта, Пацека и Стејића и других. Књига је илустрована портретима малих Обреновића ко-ја су насликали познати сликари или, касније, са плоча фотоапарата. Осим непознатих или мало познатих детаља, књига разбија погрешне стереотипе.
– Један од погрешних стереотипа о Милошу је онај да је био неписмен и необразован владар. Напро-тив, књаз је, и без разреда школе, био веома образован и обавештен. Учио је путујући и сусрећући се са ученима. Био је у Загребу, Љубљани и Бечу; у време Кримског рата боравио је у Одеси; посетио је Москву и Јаши; у Кијеву је присуствовао полагању испита у једној школи.
Године 1835, са својом свитом, борави чак 70 дана у Истанбулу где се сусреће и разговара са бројним страним велепосланицима (амбасадорима) којих је у турској престоници било више него у иједној другој европској – каже професор Трнавац.
Милош је, и те како, полагао на образовање своје деце. Кћи Петрија је била писмена, а удајом преко Саве за Тодора Бајића, наставила је да учи и много чита. Кад је млађа кћи Јелисавета завршила основну школу у Крагујевцу, Милош пише кнегињи Љубици да је „време приспело постарати се озбиљ-ски о воспитанију наше Савке“, па је шаљу у Београд, а резултат је: научила је грчки, турски, немачки, француски и италијански језик и свирала клавир, ваљда прва девојка у Србији која је свирала клавир, дока-зује аутор књиге о великој бризи књаза и за женску децу.
– И деца Милошеве браће Јована и Јеврема нису заостајала. Јованова кћи Анастазија је израсла у ли-ковног уметника, а за потомке Јевремове у Шапцу се говорило како су „деца почела ударати ги-тар и клавир“. Кћерка Анка се са 13 година, у Давидовићевом „Забавнику“, огласила књижевним огледом и са немачког преведеним причама, преводи и за загребачку „Даницу“ где је називају Илиркињом из Србије – истиче аутор ове књиге.
Безмало, свако дете из династије, као и деца две сродничке фамилије, добијало је образовање зади-вљујуће и за данашње критеријуме, па тако и последњи Обреновић. Француска гувернанта га је рано научила француски, немачки је говорио већ са четири године, мајка га је касније учила енглески језик. Професор Јован Ђорђевић га је подучавао латински, касније је упорно савладавао и руски.
На крају своје књиге Недељко Трнавац открива нешто, рекли бисмо у прави час, у јубиларној годишњици Дру-гог српског устанка. Аутор констатује да су ретки књижевни и позоришни делатници којима је познато да је Дубровчанин Матија Бан (1844. долази у Београд и постаје васпитач кћерке кнеза Александра Карађорђе-вића) написао драму „Таковски устанак“. Драму је наручио кнез Михаило за 50. годишњицу устанка. По-следњи пут је изведена у Српско-краљевском народном позоришту, 30. марта 1903. године (сачуван плакат). После Мајског преврата, драми се изгубио сваки траг. Трнавац ју је, дуго трагајући, пронашао у збиркама САНУ. Данас је на „даске“ постављају у милановачким школама и изводиће је на свечаностима посвећеним јубилеју Устанка.
Бошко Ломовић
Преузето са сајта politika.rs
