Није мали број оних који од Горњег Милановца на пропутовању Ибарском магистралом упамте само ресторан необичног изгледа познат као Норвешка кућа. Ова капија града, званично се зове Кућа српско – норвешког пријатељства, и личи на насукани брод из стрипа Хогара Страшног. Треба рећи, међутим, да Норвешка кућа није само ресторан. Ради се о нечем много већем и значајнијем. Необична дрвена зграда направљена је 1987. године, али у суштини, њени темељи и темељи југословенско-норвешког пријатељства постављени су много раније, у Другом светском рату.
Фашисти су 1942. године из београдских логора Бањица и Сајмиште у Норвешку одвели 4.208 робијаша, углавном партизана. Највише Срба, 3.841, потом 165 Хрвата, 179 муслимана и 83 робијаша других националности. Одведени су млади људи, највише двадесетогодишњаци, како би на северу Норвешке градили путеве и пруге према Финској односно СССР-у. До 1945. године због тешких услова настрадало је њих 3.000.
– Умирали су од исцрпљености или болести или би их нацисти из неког разлога стрељали. Дешавало се да стражар баци неки штап и нареди робијашу да га донесе. Овај мора да оде а стражар га убије јер је прешао у забрањену зону – прича Драгиша Остојић, син Миломира Остојића, интернирца који је такође настрадао у Норвешкој. „Мој отац је убијен тачно на Илиндан године 1942.
Пошао је из своје бараке у другу да узме жилет да се обрије и стражар га је покосио митраљезом са осматрачнице. Он је имао тада 20 година. Ја сам се родио кад је одведен у ропство. Никад ме није видео и ја њега никад нисам видео. Сахрањен је на највећем гробљу интернираца у месту Ботн, код града Рогнан где је покопано 2.000 људи.
Седам пута сам био на очевом гробу. Из моје Луњевице одведена су петорица, а само се један жив вратио.“
Норвежани су такође радили за фашисте, али су имали бољи третман. Локално становништво је помагало робијаше колико год је могло. Дотурали су им храну, нешто хлеба и кромпира. Остављали ноћу скривене рукавице и шалове на каменоломима где су ови дању долазили на рад и то налазили. Многи који су успели да поново виде свој дом дугују то овој помоћи. Управо ти који су се вратили одмах по паду Трећег рајха, а вратили су се тријумфално у окићеном возу са великом Титовом сликом на локомотиви, успоставили су прве контакте са својим норвешким заштитницима. Одиграна је и утакмица у граду Тротхајму, и наши интернирци су победили домаћине 2:0.
Настало је овде и у Норвешкој – Југословенско-норвешко друштво(ЈНД). По петнаестак места из обе државе постали су градови побратими. Из Милановца и околине било је педесетак интернираца, и преживели и потомци настрадалих, успели су овде да створе јак огранак. После рата, 1973. године на Брду мира, својеврсном милановачком спомен парку, изграђен је споменик палим интернирцима. Највише залагањем интернирца Живорада Бате Кнежевића и тадашњег председника друштва Животе Пирића, направљена је и кућа ЈНД. Изградња је по нацрту архитекте Александра Ђокића почела 1985.године а довршена и свечано отворена 1987. године. Архитектонски, то је део викиншког брода у споју са шумадијском кућом. ЈНД је купило плац, милановачка предузећа су помагала радом и материјалом, дрво је стигло из Норвешке. Са „палубе“ брода пружа се прелеп поглед на град, а у шумадијском делу налази се скроман али садржајан музеј и библиотека читаве ове епопеје. На зиду велике сале на првом нивоу налазио се велики дрвени мозаик који је приказивао Тита и тадашњег краља Олава Петог како се рукују.
На дуборезу су речи Олафа Петог: „Ми у Норвешкој веома ценимо пријатељство два народа и радо, на овај начин, упућујемо своје поздраве и најбоље жеље“. Титове речи су: „Наша захвалност за све оно племенито и људско што су Норвежани учинили према заточеницима и жртвама фашизма, остаће трајна успомена“.
Идеолошке турбуленције су узроковале склањање овог приказа и он је осам година стојао у деловима, док се није подржала грађанска иницијатива да се овај мозаик врат на централни зид ресторанског дела куће. То је учињено уочи Дана победе и Дана Европе, а поводом обележавања Дана уставности Краљевине Норвешке. Иста та идеолошка пометња, али и низ наших типичних српских сујета доносили су искушења ЈНД-у и овом здању. У неку руку Норвешка куша сведена је на ресторан, беспарица мори и ову организацију, музеј није тако посећен што је штета јер има шта да се види.
Локална самоуправа је од првог дана када је настала идеја, па све до данас, а тако ће бити и у будуће неговала ове историјске везе, подржавајући сваку инцијативу Српско-норвешког друштва у размени омладине, спортске скупове, размену уметника и музичара, школовања једног ученика годишње у Норвешкој, гостовању многобројних делегација из Норвешке. Међутим, мало је оних у самом Друштву, најпре преживелих потомака и оних који исконски желе да се настави, модернизује и унапреди ова сарадња, како би опстала и за будућа поколења.
Они, пак, који из породичних или просто општељудских разлога поштују сени палих и узвишени чин помоћи једног народа, још се боре и воде ЈНД и Норвешку кућу. Они изнова причају прићу о пријатељству. Циљ им и јесте управо то, да освеже везе са Норвешком и да упознају наше младе људе са пријатељима из земље Викинга.
