Поводом 84. годишњице смрти армијског ђенерала Божидара Терзића данас су на породичну гробницу Терзића положени венци. Венце су положили: Лазар Николић,председник Скупштине општине Горњи Милановац, представници Војске Србије, као и представници Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Божидар Терзић (Горњи Милановац, 7. септембар 1867.- Београд, 29. септембар 1939.) био је српски генерал и министар војни Краљевине Србије у Првом светском рату. У војсци Краљевине Југославије био је армијски генерал и командант армијских области.
Божидар Терзић рођен је 7. септембра 1867. године у Горњем Милановцу, од оца Петра, писара среза Качерског, округа Рудничког и мајке Јерине. Основну школу завршио је у Горњем Милановцу, а седам разреда гимназије у Крагујевцу. У војску је ступио као питомац 19. класе Војне академије, 10. септембра 1886. године. Током школовања прошао је све војничке чинове од каплара у који је унапређен 14. марта 1887., преко поднаредника који је постао 30. септембра 1887. до наредника у који је унапређен 10. септембра 1888. године. Школовање је завршио 1. септембра 1889. године, као девети у рангу, када је произведен у чин пешадијског потпоручника. По завршетку Ниже, октобра 1892. ступио је, као питомац 4. класе, на Вишу школу Војне академије, а завршио је јула 1894. као други у рангу. Војно школовање је продужио у иностранству. Августа 1896. године, као државни питомац послат је у Немачку. Служио је у пољској артиљерији и Померанском артиљеријском пуку. На усавршавању је остао до октобра 1897. године.У октобру 1898. ступио је на курс приправника за генералштабну струку. Курс је завршио новембра 1900. године.
По завршетку Војне академије унапређен је у чин пешадијског потпоручника 1. септембра 1889. године. Поручник је постао 2. августа 1893., капетан 2. класе 2. августа 1896., капетан 1. класе 2. августа 1898., мајор 12. августа 1901., потпуковник 29. јула 1907., пуковник 29. јуна 1912., генерал 29. јуна 1916. и армијски генерал 21. октобра 1923. године.
Првим распоредом, по завршеној Војној академији, одређен је за водника у 1. а затим у 2. чети 12. батаљона сталног кадра. Но, већ марта 1890. преведен је у други род војске, артиљерију, те одређен за водника у 2. дивизиону Шумадијског артиљеријског пука. По завршетку Више школе Војне академије одређен је за водника и наставника у Артиљеријској подофицирској школи. На овој дужности остао је до августа 1895., када је постављен за водника 2. дивизиона Дунавског артиљеријског пука. На том положају остао је до августа наредне године, када одлази у Немачку. Октобра 1897. одређен је за командира батерије у 2. дивизиону Дунавског артиљерјског пука. На службу у Унутрашњи одсек Генералштабног одељења Команде Активне војске прешао је 25. децембра 1897. године. Након завршетка генералштабног курса распоређен је на службу у Операцијско одељење Главног генералштаба. За ађутанта начелника Главног генералштаба одређен је 28. децембра. У времену од 1901. до 1905. постављан је на више командних дужности.
У време избијања рата са Турском, септембра 1912., постављен је за начелника Оперативног одељења штаба Врховне команде. На том положају остао је до априла 1913., када је постављен за команданта Шумадијске дивизије 1. позива Народне војске. Овим дивизијом командовао је у рату са Бугарском 1913. године. Њен командант био је до 13. августа 1913., када је преузео команду Шумадијске дивизијске области, до 12. априла 1914. са ове дужности премештен је за команданта Вардарске дивизијске области.
По објави рата Аустроугарске, јула 1914. ратним распоредом постављен је за начелника Штаба 1. армије. Убрзо је поново био на челу Шумадијске дивизије 1. позива, са којом је учествовао у пробоју у Срем, септембра 1914. године. Овом јединицом командује и у Колубарској бици, у саставу 2. армије, а затим и у борбама за ослобођење Београда 1914. године. У јесен 1915. ова дивизија, под његовом командом, водила је борбу код Пирота, а затим код Смедерева. Пред надмоћнијим непријатељем, са осталим јединицама, и она је одступила преко Црне Горе и Албаније до Скадра. Ту је њен командант преузео нову дужност. Реконструкцијом кабинета Николе Пашића, 6. децембра 1915. постављен је за министра војног, заменивши на тој дужности пуковника Радивоја Бојовића. Ову дужност обављао је и у кабинету Никола Пашића, од 10. јуна 1917. до 10. марта 1918. године. У новоформираном кабинету Николе Пашића остао је до 10. марта 1918. до 31. маја 1918., када је поднео оставку.
Октобра 1918. одређен је за изванредног изасланика Врховне команде у Сарајеву. Кратко, од 1. децембра 1918. до 1. јануара 1919., био је командант Вардарске дивизијске области, а од 1. јануара 1919. командант је 3. армијске области. Исте године постављен је и за команданта свих трупа у Банату. За команданта 2. армијске области одређен је 12. новембра 1919. године уместо војводе Степе Степановића. По својој молби, 10. маја 1920. је пензионисан. Поново је реактивиран 19. фебруара 1923. и десет дана касније постављен за команданта 3. армијске области. На том положају остао је до 30. децембра 1925.године. Тог дана одређен је на исти положај у 5. армијској области. На тој дужности остао је до пензионисања, 11. априла 1929. године.
Уз поменуте дужности, кратко је током 1890. године, био и уредник часописа Ратник. Није био жењен.
Преминуо је 29. септембра 1939. године. Сахрањен је у породичну гробницу у Горњем Милановцу.
